Zahvaljujem na tome što ti se svidela tema. Malo ko ovde o tome nešto zna... Zato sam i postavio temu. Jedino što su se gore spojili neki pasusi pa je malo teže pratiti.

"Samo znam da ništa ne znam" -rekao je SOKRAT I ja se ne sramim reči da nisam ništa znala o ovoj problematici, odnosno- akrotomofilija...Hvala autoru kluba na iscrpnom izvještaju!

Neki akrotomofili zbog toga ulaze u veze sa ženama-amputirkama koje im po svojim ostalim psihofizičkim osobinama ne odgovaraju. Takve veze, naravno, ne mogu da budu uspešne i to sve izaziva još veće frustracije. Ne samo kod akrotomofila, već i kod onih amputirki koje ulaze u veze sa muškarcima koji imaju takvu sklonost. To što se amputirke retko sreću dovodi i do toga da neki akrotomofili is... Neki akrotomofili zbog toga ulaze u veze sa ženama-amputirkama koje im po svojim ostalim psihofizičkim osobinama ne odgovaraju. Takve veze, naravno, ne mogu da budu uspešne i to sve izaziva još veće frustracije. Ne samo kod akrotomofila, već i kod onih amputirki koje ulaze u veze sa muškarcima koji imaju takvu sklonost.

To što se amputirke retko sreću dovodi i do toga da neki akrotomofili ispoljavaju sasvim neprihvatljivo ponašanje kada negde sretnu ženu bez noge ili bez ruke: prate je, krišom fotografišu ili snimaju kamerom, pokušavaju da otkriju gde stanuje... Mada je ovakvo ponašanje donekle razumljivo, ne samo da je takva praksa u većini zemalja kažnjiva, nego ona s razlogom amputirke plaši, frustrira i uznemiruje. Ovakvo ponašanje samo još više doprinosi da neke amputirke ne žele da imaju ništa sa akrotomofilima.

Treba, ipak, naglasiti da su ovakva ponašanja veoma retka i sasvim preuveličana. Danas, kada bezmalo svaki mobilni telefon ima foto aparat i kada skoro svako ima minijaturnu digitalnu kameru, morao bi Internet biti zatrpan snimcima krišom snimljenih amputirki, ako je istina da akrotomofili rutinski prate i snimaju žene bez udova. Činjenica da takvih snimaka praktično nema (oni koji cirkulišu na "Internetu" stari su više decenija) dokazuje da te često ponavljane optužbe na račun akrotomofila jednostavno nisu istinite i da su, u najvećoj meri, čisti mit. Čak je i fotografija kojom je ilustrovan ovaj odeljak snimljena još negde ranih '70-ih godina u Nemačkoj, dakle, pre skoro pola veka. Istine radi, treba reći i da, ipak, ima mnogo veoma uspešnih, srećnih i dugotrajnih veza između amputirki i akrotomofila. Zato, kao i u svim ostalim ljudskim stvarima, verovatno je potrebno više otvorenosti, više razumevanja i više spontanosti s obe strane. To znači da bi amputirke trebalo na svakog čoveka, bio on akrotomofil ili ne, da gledaju kao na posebnu i jedinstvenu ličnost i da ne polaze od predrasuda odbacujući unapred svaku pomisao da uđu u vezu sa nekim muškarcem koji oseća privlačnost prema amputirkama. Niko ne može garantovati da će eventualna veza neke amputirke sa akrotomofilom biti uspešna, ali isto tako niko ne može unapred tvrditi da ona neće biti pun pogodak. Predrasude i apriorno negativni stavovi, kao i obično, ni ovde nisu dobar savetodavac.

Akrotomofili, pak, treba, isto tako, da amputirku gledaju pre svega kao posebnu i jedinstvenu ličnost, da je tretiraju kao celovitu osobu i da pristupe amputirki koju sretnu onako kako bi muškarac pristupio svakoj drugoj ženi koja mu je privlačna.

Preneto sa sajta: http://acrotomophilia.serveblog.net/

vidi više

zatvori

AKROTOMOFILIJA (acrotomophilia) je seksualna, ali, za razliku od fetišizma amputacije, ne samo seksualna sklonost prema osobama koje nemaju nogu ili ruku. Nasuprot svakom fetišizmu, i uopšte, bilo kojoj parafiliji, akrotomofilija je jedinstveni, čudesni i, u svojoj suštini, duboko humani fenomen. Akrotomofilija znači, pored seksualne, i izuzetnu zainteresovanost za sveukupnost sveta onog ljudsk... AKROTOMOFILIJA (acrotomophilia) je seksualna, ali, za razliku od fetišizma amputacije, ne samo seksualna sklonost prema osobama koje nemaju nogu ili ruku. Nasuprot svakom fetišizmu, i uopšte, bilo kojoj parafiliji, akrotomofilija je jedinstveni, čudesni i, u svojoj suštini, duboko humani fenomen. Akrotomofilija znači, pored seksualne, i izuzetnu zainteresovanost za sveukupnost sveta onog ljudskog bića kome je amputiran neki ud; ona uključuje veliki stepen pažnje, brige, razumevanja i želje da se, na svaki način, bude oslonac takvoj osobi. Akrotomofilija, za razliku od većine drugih "filija", baš doslovno i bukvalno jeste ono što ta reč znači po svojoj etimologiji – ljubav prema amputircima. Ona se pojavljuje kod oba pola, uključujući tu i homoseksualce, ali daleko najveći broj akrotomofila su heteroseksualni muškarci. Zato će akcenat ovog sajta biti na sklonosti ka ženama kojima je amputiran neki ud.

Mada akrotomofile mogu privlačiti osobe suprotnog pola koje su doživele razne vrste amputacija udova, od amputacije prsta do višestrukih amputacija ruku i nogu, za većinu su, iz nekog nepoznatog razloga, najprivlačnije žene kojima je samo jedna noga amputirana visoko iznad kolena. Neki su skloniji ženama koje nose protezu, ali većini su najatraktivnije one sa štakama, koje hodaju na svojoj jednoj i jedinoj nozi.

Dugo se vode polemike o tome da li je akrotomofilija vrsta seksualnog fetišizma ili ne. U stvari, akrotomofilija i fetišizam amputacije su dva potpuno različita fenomena. Oba u sebi sadrže to da se osobe kojima je amputiran neki ud doživljavaju i kao privlačne u seksualnom smislu, ali tu se svaka sličnost ove dve sklonosti završava. Naime, akrotomofilija je sklonost ka osobi sa amputacijom u celini i ona nije isključivo, čak ni primarno, seksualni fenomen, već uključuje i veliku količinu razumevanja, empatije i želje da se osoba sa amputacijom podrži i da se podstakne u svom razvoju i prevazilaženju teškoća koje joj amputacija uda donosi. Ove ključne komponente akrotomofilije nisu ni po svojoj pojavi, ni po suštini, kao što nisu ni po genezi pojave seksualne prirode. Zbog toga je akrotomofiliju sasvim pogrešno posmatrati isključivo kao seksualnu sklonost i seksualni fenomen (bez obzira da li se na nju gleda kao na parafiliju ili kao na legitiman i normalan varijetet); isto kao što bi je bilo pogrešno posmatrati i sasvim izvan njenog seksualnog konteksta, apstrahujući komponentu seksualne privlačnosti amputiraca koju akrotomofilija zaista sadrži.

Nasuprot akrotomofiliji, fetišizam je, pak, isključivo fiksacija na neki deo tela ili telesnu karakteristiku i on, u svojoj suštini, potpuno zanemaruje ne samo ličnost, nego čak i celinu tela osobe koja je nosilac fetiša. Neke ljude isključivo privlači patrljak amputiranog uda i u takvim slučajevima se radi o fetišizmu amputacije kao podvrsti fetišizma delova tela. Neke na sličan način seksualno uzbuđuje proteza ruke ili noge i u takvim slučajevima se radi o podvrsti fetišizma neživih predmeta. Međutim, mada su fetišizam amputacije i akrotomofilija ne samo suštinski različite, nego bezmalo potpuno suprotne pojave – koje se često brkaju jedna sa drugom – to ne znači da akrotomofilija ne uključuje u sebe i neke elemente fetišizma. Danas se u seksologiji zna da svaki seksualni odnos u sebi sadrži i izvesne elemente fetišizma, pa tako i akrotomofilija podrazumeva i neke elemente fetišizma amputacije. O fetišizmu kao parafiliji govorimo samo onda kada je fetiš primarna, ponekad i jedina, suština odnosa dve osobe. Kod akrotomofilije to nikada nije slučaj.

Ništa kraće ne traju ni rasprave o tome da li je akrotomofilija seksualna perverzija ili običan i normalan (mada ne čest) seksualni varijetet, koji se, u suštini, ne razlikuje od sklonosti prema ženama sa velikim grudima ili plavušama. U našem vremenu je sve rasprostranjenije mišljenje da je kod akrotomofilije reč o legitimnom seksualnom varijetetu, a akcenat se sa ovih rasprava sve više prenosi na teren postmodernog shvatanja ženske lepote. U prošlosti je na sceni bilo tradicionalno, antičko shvatanje lepote, po kome je lepo samo ono što manje-više odgovara nekom idealnom etalonu lepote. U tom ključu gledano, telo nad kojim je izvršena amputacija je nužno nakazno i defektno, te kao takvo ne može biti lepo, pa se zato oni koji i u takvom telu nalaze lepotu i nešto privlačno neminovno smeštaju u područje bizarnog i poremećenog. Danas je u najvećem delu razvijenog i modernog sveta prisutno postmoderno shvatanje koje, za razliku od antičkog, lepotu nalazi i u različitosti, pa je, kao što svedoči i niz primera na ovom sajtu, i telo žene kojoj je amputiran neki ud prihvaćeno kao nešto što je različito, ali u toj različitosti takođe lepo, privlačno i atraktivno. Samim tim, i akrotomofilija je danas u mnogim delovima sveta postala potpuno legitimna sklonost.

U tom kontekstu, nije beznačajno to što se danas najgroznije interpretacije akrotomofilije mogu naći u Kini, gde se ona opisuje kao teška poremećenost i perverzija. Kada znamo da se u istoj toj Kini žena kojoj je amputiran neki ud tradicionalno smatra ne samo nižim bićem, i ne samo nečim veoma ružnim i nakaznim, nego i izrazom neke vrste metafizičkog pečata zla, "božije kazne", onda postaje jasno da je pitanje akrotomofilije i pitanje ljudskih prava. Kao i da je radikalno odbacivanje akrotomofilije samo druga strana one medalje koja teško diskriminiše amputirce, u prvom redu žene sa amputacijom. U onom delu sveta u kome amputirci nisu diskriminisani zbog svoje amputacije danas je i akrotomofilija detabuizirana i prihvaćena kao normalna i legitimna sklonost. U onim delovima sveta u kojima su amputirci i dalje predmet diskriminacije i gnušanja, i akrotomofilija je, takođe, nešto što se kleveće, odbacuje i osuđuje.

Da bizarnost cele situacije bude veća, upravo je Kina ona zemlja koja najintenzivnije, na velika vrata, pokušava da promoviše lepotu, šarm i eleganciju žena kojima je amputiran neki ud, tako što osniva veliki broj amputirskih plesnih trupa i sličnih organizacija. Stiče se utisak da, na ovaj način, kineska Vlada nastoji da postepeno potisne ono tradicionalno gnušanje prema amputircima, naročito ženama sa amputiranim udovima, koje je najšire rasprostranjeno u kineskom javnom mnjenju, pa i na Dalekom Istoku u celini. No, oštre osude akrotomofilije u Kini, čini se, svedoče da je od tog cilja još daleko, te da su kako amputirci, tako i oni kojima se amputirci sviđaju, u toj mnogoljudnoj zemlji i dalje, najčešće, predmet gnušanja, osude i teške diskriminacije. U onom delu sveta u kome ni amputirci, ni oni kojima su amputirci privlačni, više nisu izloženi diskriminaciji i osudi, sve veći broj stručnjaka na akrotomofiliju više ne gleda kao na bilo kakav seksualni poremećaj, perverziju ili bolest, već kao na normalan varijetet koji treba usmeriti ka seksualnoj i bračnoj vezi sa odgovarajućom osobom. U praksi se, ipak, ovaj savet stručnjaka često ne može lako realizovati. Jedan od glavnih razloga je to što je za žene koje su doživele amputaciju nekog uda taj događaj, s razlogom, doživljen kao lična tragedija, kao jedno ekstremno traumatično, bolno i frustrirajuće iskustvo, a deo tela gde im je izvršena amputacija i one same često, još uvek, vide kao nešto ružno, nakazno i neprivlačno. Zbog toga i danas mnoge žene-amputirke ne žele da ulaze ni u kakve veze sa muškarcima kojima je privlačno ono što one doživljavaju kao svoju najveću nesreću.

Naravno, ima i amputirki koje to što su za neke muškarce izuzetno privlačne doživljavaju ne samo kao nešto sasvim prihvatljivo, već kao svojevrsnu prednost. Takve žene su činjenicu da su im neki udovi amputirani sasvim prihvatile kao deo sopstvenog identiteta i ne osećaju se više "oštećenim" amputacijom koliko "promenjenim". Takve žene ne samo da rado ulaze u seksualne veze sa akrotomofilima i sklapaju sa njima brakove, već su mnogo više zainteresovane da budu u vezi sa akrotomofilima nego sa "normalnim" muškarcima, jer se samo u vezi sa akrotomofilima osećaju celovitim i do kraja prihvaćenim takvima kakve jesu. Ali, ovakav stav, izgleda, još uvek nije dominantan kod žena-amputirki, možda i zato što je većini amputirki ipak izuzetno teško da se do kraja pomire sa svojom amputacijom.

Nije nikakva retkost da neka amputirka kaže: "nikada ne bih ušla u vezu sa muškarcem koji ima takvu sklonost". Ovo je, uz potencijalnu osudu okoline, glavni razlog zbog koga mnogi muškarci kriju svoju sklonost ka amputirkama. Zato je sasvim moguće, a često se baš to i dešava, da žena koja kaže da nikad ne bi ušla u vezu sa takvim muškarcem već jeste u vezi, ili čak u braku, baš sa muškarcem koji je akrotomofil, samo što to ne zna. Ova činjenica sama po sebi pokazuje da je neophodno sasvim detabuizirati akrotomofiliju i učiniti da ona ne samo postane nešto o čemu se u vezi muškarca i žene-amputirke govori otvoreno i iskreno, nego i nešto što će muškarac moći javno da deklariše u društvu kao svoju sklonost, a da pritom ne bude izložen podsmehu, osudi okoline i diskriminaciji. Od te detabuizacije, koja je na Zapadu već na delu, ne malu korist će imati i amputirke i akrotomofili. Drugi razlog zbog koga je akrotomofilima teško da zasnuju normalnu vezu je to što je broj žena sa amputiranom rukom ili nogom mali. Dok "normalan" muškarac svakodnevno sreće stotine žena koje bi potencijalno mogle da mu budu seksualni i životni partneri, akrotomofil je "srećan" ako jednom u pola godine negde na ulici sretne ma kakvu ženu bez noge ili ruke. Amputirke odgovarajućih godina sreće još ređe, da o onima koje poseduju ostale psihofizičke osobine neophodne za stvaranje uspešne veze i ne govorimo.

(nastavak teksta u sledećoj poruci)

vidi više

zatvori